Prezime u braku: Lični izbor, tradicija ili jednakost?

Pitanje da li žena treba da promeni, zadrži ili doda prezime prilikom udaje daleko je od jednostavne formalnosti. To je tema koja dodiruje temelje ličnog identiteta, društvenih normi, rodne ravnopravnosti i duboko ukorenjenih tradicija. Razgovor koji se vodi u porodicama, među prijateljicama i na internet forumima otkriva širok spektar stavova, od čvrstog poštovanja tradicije do žestokog osporavanja njenog smisla u savremenom društvu.

Tradicija kao nesporan obrazac?

Za mnoge, uzimanje muževljevog prezimena je prirodan i očekivan korak. Često se doživljava kao simbol stvaranja nove porodice, jedinstva i zajedništva. "Želela sam da se svi prezivamo isto - ja, muž i deca," kaže jedna od sagovornica, ističući da je to za nju bilo izraz ljubavi i želje za zajedničkim putem. Ovakav stav često je povezan sa osećajem romantike i žrtvovanja u ime zajedničkog cilja. Pored toga, postoji i praktična strana - jednostavnija je administracija, posebno kada su u pitanju deca i putovanja, gde isto prezime svih članova porodice može da spreči nepotrebne komplikacije.

Međutim, čak i unutar ovog prividno tradicionalnog pogleda, javlja se pitanje: zašto je to uvek ženina žrtva? Zašto se podrazumeva da će ona biti ta koja menja svoj identitet? "Meni je fascinantno kako ni jedna žena ni ne razmatra mogućnost da muž uzme njeno prezime," primećuje jedna učesnica diskusije. Ova konstatacija otvara vrata ka suštinskom pitanju ravnopravnosti u okviru same tradicije.

Prezime kao deo ličnog identiteta

Sa druge strane, sve je više žena koje svoje prezime doživljavaju kao neodvojivi deo sebe, svoje istorije i svojih dostignuća. "Prezime mi je deo svih mojih uspomena, sećanja, deo mene," ističe jedna od njih. Za žene koje su izgradile karijeru, naučni ili profesionalni ugled pod određenim prezimenom, promena može da izgleda kao odricanje od dela sopstvene prošlosti i postignuća. Ovo nije samo "tvrdoglavost", već duboko emotivno vezivanje za simbol koji ih je pratili ceo život.

Posebno je zanimljiv argument o nastavljanju loze. Često se kao razlog za zadržavanje devojačkog prezimena navodi činjenica da otac nema muških potomaka, pa će se prezime "ugasiti". Međutim, kako primećuju neki, ova logika je manjkava jer, ako žena samo zadrži svoje prezime, a deca dobiju očevo, prezime će se ipak ugasiti sa njom. Prava promena, prema ovom shvatanju, nastupa tek kada se detetu dodeli majčino prezime ili oba.

Pritisak okoline i "balkanski mentalitet"

Bez obzira na ličnu odluku, mnoge žene se suočavaju sa pristiskom okoline. Čak i kada zakon jasno daje pravo izbora, društvene norme i očekivanja mogu biti vrlo strogе. "Na Balkanu je to tako," često se čuje kao krajnji argument koji treba da prekine svaku dalju raspravu. Ovakav stav ne samo da nameće tradiciju kao normu, već i stigmatizuje one koji od nje odstupaju.

Žene koje odluče da zadrže svoje prezime često nailaze na podsmeh, neodobravanje, pa čak i otvoreno neprijateljstvo. "Pitaju je na venčanju da li uzima njegovo ili zadržava svoje, i ona malo pocrveni... a zašto njega ne pitaju da li on uzima njeno?" postavlja se retoričko pitanje. Ova jednostrana ispitivanja samo oslikavaju duboko ukorenjeno očekivanje i čine da se žena koja bira drugačije oseća kao da čini nešto neprirodno ili čak pogrešno.

Još teži oblici pritiska dolaze iz same porodice ili od budućeg supruga. Priče o muškarcima koji uslovljavaju venčanje uzimanjem prezimena, ili koji nakon venčanja pokažu potpuno drugačije, kontrolišuće lice, nisu retke. "Ja se nisam oženio da radim pored žive žene," jedan je takav muž rekao svojoj supruzi, otkrivajući da se iza tradicije često krije želja za dominacijom i kontrolom.

Ravnopravnost: Da li je to samo pitanje prezimena?

U srži mnogih rasprava leži želja za istinskom ravnopravnošću. Ako su žene i muškarci jednaki, zašto je onda samo jedan scenario podrazumevan? "Ako smo jednaki, onda ne vidim zašto to isto ne bi važilo i za muškarca," konstatuje jedna od učesnica. Promena prezimena postaje simbolički test jednakosti - mali, ali izrazito značajan korak koji pokazuje da li se zajednica gradi na kompromisu i poštovanju, ili na slepom poštovanju normi koje favorizuju jedan pol.

Neki zagovaraju rešenje u kompromisu: zadržati oba prezimena, ili, u retkim slučajevima, da muškarac uzme ženino prezime. Iako ova druga opcija i dalje izaziva šok i podsmeh u većini sredina, postoji sve više primera gde je to izraz poštovanja, ljubavi ili praktične potrebe (npr. žena je jedini nastavljač porodičnog prezimena).

Međutim, i ovde se javljaju prepreke. Papirologija može da postane noćna mora, a službenici u opštinama često nisu upoznati sa zakonskim mogućnostima ili ih tumače po svom nahodenju, stvarajući dodatne probleme parovima koji su odabrali nestandardnu opciju.

Lični izbor iznad svega?

Kroz sve ove slojeve razmišljanja provlači se snažan apel za poštovanjem ličnog izbora. Konačno, svaka žena (i svaki muškarac) treba da ima slobodu da donese odluku koja najbolje odražava njen/njegov identitet, vrednosti i osećanja, bez straha od osude. Kao što jedna sagovornica kaže: "Svako ima pravo na svoj izbor... to je njihov izbor i njihovi razlozi, i vas to uopšte ne treba da interesuje."

Ključno je da se odluka donosi slobodno, a ne pod pritiskom - bilo da je reč o pritisku tradicije, porodice, partnera ili okoline. Brak zasnovan na poštovanju treba da omogući upravo takvu slobodnu odluku. Ako je odluka da se prezime promeni, treba da proizilazi iz ljubavi i želje za zajedništvom, a ne iz osećaja obaveze ili straha. Ako je odluka da se prezime zadrži, treba da bude poštovana kao izraz ličnosti i istorije te osobe.

Zaključak: Put ka novim tradicijama

Tradicija uzimanja muževljevog prezimena nije samo bezazlena konvencija. Ona je ogledalo društvenih odnosa, rodnih uloga i istorijskih nejednakosti. Dok je za neke i dalje lep, romantičan gest, za druge je zastarela norma koja negira individualnost i jednakost.

Možda pravi put napred ne leži u tome da se slepo odbacuje ili slepo prihvata tradicija, već u proširivanju spektra prihvatljivih izbora. Stvaranje društva u kome je podjednako normalno da žena uzme muževljevo prezime, zadrži svoje, da oboje zadrže svoja, da uzmu neko treće, ili da muškarac uzme ženino prezime - jeste stvaranje društva koje istinski vrednuje slobodu i poštovanje pojedinca.

Kao što je neko primetio, "najduže putovanje počinje jednim korakom". Svaki pojedinačni izbor, svaki razgovor o ovoj temi, svako suočavanje sa predrasudama jeste mali korak na tom putu. Konačni cilj nije da svi rade isto, već da svako ima pravo, podršku i slobodu da, nakon pažljivog razmatranja, izabere ono što je njemu ili njoj iskreno najbliže.